Važnije je šta, nego koliko
Kada je moj sin imao 3 ili 4 godine, kao većina dečaka tog uzrasta, divio se do obožavanja svom omiljenom liku iz crtanog filma, tada jako popularnom Ben Tenu. Kao i svakog super heroja, i njega su odlikovale razne super moći i atributi, sa kojima su se dečaci lako poistovećivali i kojima su težili. Ništa čudno, i ništa novo. U to vreme, ja sam, pretpostavljam kao i većina majki dece tog uzrasta, tu činjenicu obilato koristila da mnoge situacije okrenem „na svoju vodenicu“. Pedagoški ili ne, ali priznajem da mi je Ben Ten neretko priskakao u pomoć. Kada je trebalo da ga pospanog podignem iz kreveta za odlazak u vrtić, bilo je lakše to uraditi rečima da Ben Ten iskače iz svog kreveta kao munja, i za tili čas bih ugledala svog obučenog dečaka pored mene, sa čarobnim super mačem u rukama, spremnog za polazak. Opiranje pranju kose ili zuba uvek je lakše bilo uz konstataciju kako i Ben Ten ima svoje super snažne zube i kosu, koje kupa svojim super čarobnim sredstvima za higijenu. Ali ipak, najveću zahvalnost Ben Tenu dugujem kada mi je pomagao u momentima pregovaranja sa sinom oko hrane. Roditelji dece tog uzrasta vrlo dobro znaju o čemu pričam! U to vreme, mog sina ipak nije bilo tako lako ubediti, čak ni uz svu pomoć njegovog idola, da pojede sve što sam ja mislila da treba, jer je zdravo za njegov razvoj. Vrlo ubedljivo je odbijao da me posluša, govoreći kako ni Ben Ten ne voli karfiol (on to zna jer su pričali o tome drugarski), niti jede spanać i bundevu. I svako dalje ubeđivanje vodilo bi u još dublje negodovanje i odbijanje. Morala sam nešto da uradim. Rešenje mi je sve vreme bilo pred očima, a kada sam to shvatila, i sama sam dobila super moći čuvenog super heroja. Krišom sam kupila sinu dugo željeni sat sa likom omiljenog junaka, poslala ga na našu adresu uz propratno pismo, sa „ličnim“ potpisom ove obožavane persone. U pismu je pisalo da on (glavom i bradom Ben Ten), zahvaljujući svojim nadljudskim vizijama i moćima, zna koliko je on, moj sin, dobar dečak i da apsolutno zaslužuje njegov lični sat, uz mali uslov: da sluša mamu i tatu kada mu govore šta je zdravo i dobro za njega, jer oni to znaju. Dobro pretpostavljate da je mali trik upalio! Samo sa jednom korekcijom. Kako pronicljivom mudrom dečaku nije promakla ni jedna reč, iskoristio je u svoju korist: „Ben Ten mi je rekao da to jedem, ali nije rekao da moram sve to da pojedem!“ I bio je potpuno u pravu. Čak i nekoliko zalogaja ovih zdravih namirnica svakako je bolje nego nijedan. Tako smo, zahvaljujući super heroju, napravili super kompromis: mama pravi izbor hrane, a dete određuje količinu. Pošto je on bio zdravo i pravilno uhranjeno dete, to je bilo apsolutno prihvatljivo.
I kod odraslih je ista situacija. Samo bez Ben Tena, kao pomoćnika. Mnogo je važno šta jedemo. Nutritivno bogata hrana, a ne kalorijski bogata. Brojanje kalorija je najčešće potpuno uzaludan posao, ako niste stručni i obučeni za to. Kako možemo pouzdano znati da li je bolje pojesti 80 g ili 350 g pomfrita, kada se u oba slučaja uneli dovoljnu količinu loših trans masti? Ako mene pitate, najbolje je tu količinu krompira ispeći u rerni. A kada napravimo pravilan izbor namirnica, količinu će nam odrediti naš organizam, u odnosu na trenutno stanje i potrebe. Samo ga oslušnite na pravi način. Ili pitajte svog nutricionistu.
Da li se slažete sa mnom?