Izbalansiraj život
Obrni, okreni – sve se svodi na umerenost.
Kada sam kao mlada, vredna, poletna i ambiciozna profesorka biologije, na početku svoje nastavničke karijere, gladna uspeha, željna dokazivanja sebi, ali i drugima, vođena krilima uzavrele motivacije za rad, na jednom času učenicima objašnjavala fiziologiju centralnog nervnog sistema, u želji da tog časa SVI učenici razumeju SVE što sam zamislila da je potrebno, neočekivano sam dobila najbolju lekciju iz umerenosti. Neiskusna, pričala sam mnogo. I brzo. I stručno. Takođe željni znanja, i đaci su me predano slušali. U početku. Zanimljivo je saznati šta se to sve krije u našoj glavi, kako razmišljamo, zašto sanjamo, imamo osećanja, osećamo bol. Ali... Davala sam previše za jedan čas. Objašnjenje nervnog impulsa teško se usvaja zajedno sa podelom na režnjeve, a još manje sa Brokinom govornom zonom ili limbičkim sistemom. Nisam tada primetila da je plamteća iskrica u njihovim očima polako počela da se gasi i da su, jedan po jedan, učenici odustajali od praćenja. Jednostavno, bilo im je previše informacija. Na sreću svih nas, jedno hrabro mlado biće je podiglo ruku i dva prsta, i reklo: „Profesorka, meni je ovoga previše. Ja bih sada malo da budem u tišini...“ Lakoćom vihora, izbacio je u etar ono što su svi osećali i mislili, ali nisu rekli. Kao čarobnim štapićem, preokrenuli smo stvari: svi smo „dobili zadatak“ da ćutimo do kraja časa i da eksperimentalno dokažemo ono što smo prethodno učili - da bi adekvatno odradio svoju primarnu funkciju, mozak mora i da procesuira i da odmara, jer je njegov rad energetski veoma zahtevan. Baš tako su sami na kraju izveli zaključak. I upravo sa tim ćutanjem, i sumiranjem, i sistematizovanjem, i na kraju tačno izvedenim zaključkom, ja sam shvatila da su razumeli. Pauza im je pomogla i izbalansirala proces učenja.
Tako je i u svakodnevnom životu. Bude nam previše i reči, i buke, i posla, i obaveza. Naročito nekada bude previše hrane. Danas, u vreme procvata industrije i poljoprivrede, širom dostupna hrana kao da je svima sredstvo za dokazivanje uspeha u materijalnom i finansijskom smislu. Ko puno ima novca, najčešće to manifestuje preko prepunog frižidera i ostave. Krcati špajzevi i stalno dostupne trgovine udaljile su nas od prepoznavanja prave potrebe za hranom. Fiziološki, čovek treba da jede kad je gladan. Ali prezasićeni leptinski receptori, odgovorni za osećaj sitosti i gladi, šalju danas većini ljudi lošu informaciju o stvarnim potrebama za hranom. Leptin deluje kao čulni signal u hipotalamusu u dva smera: smanjuje aktivnost biohemijskih puteva koji stimulišu osećaj gladi (smanjuje osećaj gladi), a podstiče aktivnost puteva koji izazivaju sitost (pojačava osećaj sitosti). Osim na smanjenje unosa hrane, leptin deluje i na pojačanu potrošnju energije, tako što utiče na simpatički deo nervnog sistema i termogenezu. Prosleđujući informaciju hipotalamusu o količini energije spremljene u masnom tkivu, leptin predstavlja deo povratne sprege koja kontroliše stabilnost ukupnih zaliha energije. U gladovanju, količina leptina pada i neposredno se aktiviraju sveukupni hormonski, metabolički i kognitivni mehanizmi prilagođavanja na nedostatak hrane, te dolazi do pojačavanja osećaja gladi i apetita i smanjenja energetske potrošnje. U obrnutom slučaju, kod obilne količine hrane, leptin smanjuje apetit i pojačava energetsku potrošnju. Promene količine leptina deluju u smislu protivljenja promeni težine u bilo kom smeru poput termostata. Regulacija rada ove negativne povratne sprege u našem telu regulisana je genima. I u osnovi tačno je onakva kakva je bila i pre više hiljada godina, kada su ljudi jeli retko i mnogostruko manje. Ali dostupnost hrane je, kao loš uticaj spoljašnje sredine, uticala i na promenu u strukturi naše DNK. Danas je „grickanje hrane“ postalo navika, i to ona loša, ona koje se teško odričemo i od koje sa mukom odustajemo. Prejedanje se više skoro ni ne konstatuje kao fatalna greška u ishrani. Epigenetika nam daje pouzdane podatke o tome. Na sreću, stvar je reverzibilna i popravljiva.
Lako je danas reći: „Jedi umereno“. Ali uraditi to, priznajem, nije uvek lak zadatak. Zato je rešenje da umerenost u ishrani postane navika. Navika, koja se vremenom stiče i koja se posle toga živi i praktikuje. Obrazovanjem se najbrže stiže do dobrih navika, naročito onih vezanim za zdrave stilove života.
Od one epizode na času, koje se često prisetim, dosta razmišljam o balansiranju, ne samo na časovima biologije, nego i u ophođenju sa sopstvenom decom, sa prijateljima, sa klijentima. Kaži onoliko koliko drugi može da čuje. Uzmi onoliko koliko možeš da poneseš. Procena je stvar osećaja, ali i iskustva.
Na kraju, obrni, okreni – ipak se sve svodi na izbalansiranost.